Меморијални центар Републике Српске настао је из најдубље потребе једног народа да сачува своје памћење као духовни темељ, идентитет и моралну вертикалу, јер народ који изгуби памћење, изгубио је своју душу. Српски народ је вијековима плаћао цијену за право да памти, да постоји и да говори истину.

Меморијални центар Републике Српске није само архив, музеј или простор сјећања. Он је живи свједок времена које је покушало да нас избрише и доказ да је истина јача од заборава. Истовремено, он је кроз глас преживјелих служба истини и правди, служба памћењу које враћа достојанство жртви и смисао жртвовању.

Кроз личне приче, кроз исповјести мајке која чека сина, сестре која и данас тражи брата, логораша који је преживио нељудске услове и понижења, али и кроз ријечи и сузе сваког човјека који својом судбином свједочи о страдању, вјери и истрајности, говори један народ. Њихове приче су приче и оних који никада нису добили прилику да оставе свој траг; уједно, оне су жива историја која нас обликује и обавезује.

Српски народ је, од Косовског боја до данашњих дана, живио под теретом историје која га је непрестано искушавала. Од Светог Саве и Немањића до Првог српског устанка, од Цера до Солуна, од Крагујевца до Јасеновца, од Пребиловаца до Кравице, протеже се једна иста линија страдања, али и једна иста линија вјере и отпора.

У Првом свјетском рату Србија је изгубила трећину становништва. У Другом свјетском рату, у Независној Држави Хрватској, над Србима је извршен геноцид, један од најстрашнијих у историји. У Јасеновцу и Доњој Градини убијани су људи не због онога што су чинили, већ због онога шта су били, а били су Срби.

Ратови деведесетих година нису били почетак, него наставак вишевјековне борбе за опстанак, за право на име, језик, вјеру и истину. Из тог страдања родила се Република Српска, као нужност опстанка. Српски народ је, од Косова до данас, остао вјеран Христовом путу жртве и васкрсења. Кроз та страдања, српски народ је сазријевао у народ памћења, завјетни народ.

Меморијални центар Републике Српске данас представља једног од насљедника и чувара читавог вијека српског страдања и чувара једне истине. Истине која нам непрекидно говори да је историја Срба историја страдања, али и историја побједе духа над ништавилом.

Наш циљ је да свака прича, од војника до дјетета, од мајке до логораша, од инвалида до сваког свједока страдања, буде забиљежена, сачувана и доступна свима. Јер свако свједочанство је камен у зиду нашег памћења.

У времену када историју пишу они који најгласније говоре, Меморијални центар Републике Српске одлучио је да говори најтишим, али најистинитијим гласом - гласом оних који су ту поред нас, који својим животом свједоче о томе ко смо и какву смо цијену платили за слободу. Гласом свједока српског страдања.

Зато позивамо породице, институције, научнике, наставнике, ученике, истраживаче и свједоке да заједно градимо ово свето мјесто памћења. Јер памтити значи постојати, а народ који памти не може да нестане.